format: cd -r/ digital
released: december 2007
tracklisting
1.show girl
2.linije krive
3.cosmic and blue
4.peter timely panned
info
After a very well-received debut album, Makazoruki bring us an EP that is even better. This foursome is one of the most exciting bands in the Dutch music scene today. Singer Skusho, guitarplayer Alen, bassplayer Baco and drummer Cigi l have once again crafted some magnificent waverock. The songs on Analogue Breakfast are a taster of Makazoruki’s new material.
press downloads
hi-res image of cover
press release (english)
press release (dutch)
reviews
file under
july 19 2008
by storm
Aan de zanger van Makazoruki hoef ik al lang niet meer te wennen. Niet dat hun zanger wel de kroonprins onder de zangers is overigens. Makazoruki’s vorige titelloze album was al ijzersterk. Deze plaat van de uit Bosnië afkomstige, maar vanuit Nederland opererende band liet gepassioneerde, maar melodieuze noise horen en daar gaan ze op de Analogue Breakfast stug mee verder. Toch heeft deze band zich wel verder ontwikkeld. Deze nieuwe ep klinkt duidelijk minder ruw en boos dan zijn langspelende voorganger. Het komt de band ten goede dat ze vooral hun boosheid controleren. Vooral het knallende, knorrende baswerk en de giftige gitaarpartijen komen in deze vier nieuwe tracks veel beter tot zijn recht. Op zijn sterkst is de band als ze in hun moedertaal “Linije Krive” zingen, want het Engels van Pablo Makazoruki is niet zijn sterkste kant als hij ‘echt zingt’ in het openingsnummer “Show Girl”. Maar des te gepassioneerde hij tekeer gaat, des te beter het van zijn tong rolt. En passie, dat is nu juist Makazoruki’s grootste pluspunt, dus dat scheelt.
mashnote
april 2008
by jim faes
This new ep by the Dutch band Makazoruki comes packaged in a nice folded cardboard case/cover. A pity that the typography isn’t up my alley, and it makes the lyrics pretty unreadable as well. But anyway, musically this band plays “waverock”. I’d say it sounds like 90’s alternative rock, with some influences from the 80’s Sonic Youth. The bass is pretty loud in the mix, what i kinda dig in this type of music. These 4 tracks have a nice production overall. And the riffs are nice enough, nothing too exciting, it kinda stays in the boundaries of the genre. The vocals occasionally sound somewhat dodgy, so i prefer the track sung in their native language “Linije Krive”. It’s a nice enough release by Makazoruki, but honestly, not above average.
cracked
march 2008
Some weeks ago, actually some days after new year’s eve I made up the intention to feature more traditional or rock bands on this website. The main factors should be that they are good, ie. I find them interesting, and that they rock. I feel there has been to little rocking on this webzine going on in the last months, and somewhere between all the free impro noise and electroacoustic experiments, a man needs to shake his booty or bang his had just as well. See, what have come off my intention: There are two releases, three maximum depending on how you count, that stand up to the definition. I mean, Don’t mess with Texas don’t really rock out, nor does The Roland Schneider Experience, and Time to Burn is closer to metal than to rock. So there. Makazoruki does not count as a new rock band either because we already did a praising piece on their self-titled debut album about one and four thirds of a year ago. But they rock enough to make me mention their new four song CD-EP in here, so there.
I had Makazoruki pegged as one of those bands that live and breathe in an underground network of likeminded people and that work up a steady and constant basis of fans and friends that will keep them going forever, but unfortunately too little to really live and thrive on, not to speak of stardom at all. Bands like Gone Bald (also currently on narrominded) or Valina, to mention just two who are actually too good to remain “small”. With time these bands usually become really good, tight ensembles of three or four that, because they have spent trillions of hours in rehearsal rooms, vans and stages together, are the best bands you could ever think of live. I have never seen them live, but these four songs give me a good impression that the show, if it is a good evening, must be a blast.
Nevertheless, Makazoruki don’t do anything profoundly new. The four songs on “analogue breakfast” offer grooving riffs and a good dynamic between the rolling bas/drum-verses and the full blast chorusses. Most interestingly, the singer reminds me of some of the singers in new wave bands from the Eighties, and I mean the more rocking ensembles like Oingo Boingo or X: But maybe that is just because there is a little distortion and a litte echo on the voice in the mix, but that adds a certain distancing to the arrangements that is welcome in the current wave of Joy Division / Gang of Four-sound alike bands. I am actually more reminded of New Model Army, but at a complete lack as how to explain that. Maybe it is also just because one of the songs is sung in a language I know as not-english. (oh my, what a bad joke.)
Well, it is short, it comes in a nice package and the title “analogue breakfast” is just the right amount of connotative and old fashioned for me to like. First, I am still a fan of analogue equipment, then breakfast can be the best meal of the day if you do it right, and finally because neither food nor good times can be downloaded, no matter how flat your rate and how big your line is. Hopefully, there is more to come of them in the future, like another full length would be great. Or to see them play live somewhere. Final question: why are half of all girls in songs called Mary? It can’t be all the same girl, right?
subjectivisten – caleidoscoop
march 7 2008
by jan willem broek
De vier leden van Makazoruki komen oorspronkelijk uit de industrie- en rugby-stad Zenic (Bosnië). Na hun verhuizing naar Nederland behoort dit robuuste gezelschapen samen met Gone Bald (ooit uit Zagreb, Kroatië) tot de beste en leukste noisebands van dat moment van Nederland en eigenlijk ook van ver daarbuiten. “New Wave met rugbysympathieën”, zo wordt de band dan door het uitstekende, Nederlandse label Narrominded omschreven ten tijde van hun gelijknamige debuut uit 2006. Nu zijn ze terug met hun cd-ep Analogue Breakfast, waarop 4 nieuwe nummers staan. Zijn ze op hun debuut al een band met een energiek geluid en een fijne punk-attitude, hier knallen ze er werkelijk in. Het is alsof de gehele band zichzelf en de instrumenten in rugbytenues hebben gehesen en als een goed geoliede machine de luisteraar te lijf gaan. Geweldig! Het geluid klinkt hier veel directer, vetter, rauwer en gewoonweg beter, zonder overigens ook maar iets af te doen aan hun debuut. De gitaren, drums en de krachtige zang met de juiste emotionele en melancholische lading vormen een dynamische en doeltreffende eenheid die je weet te verpletteren. Noise, wave en pure ongepolijste energie vormen hier een overheerlijk ontbijt! Doe nu maar het diner!
momi
january 28 2008
by peter
Soms zit je iets te beluisteren en vraag je je af waarom een band niet bekender is dan ze is. Ik heb dat met Makazoruki. Onlangs maakte ik er een Myspaceband du Moment van naar aanleiding van hun onlangs verschenen EP Analogue Breakfast. Langzaam aan schudden ze hun Sonic Youth fetish van zich af die op de titelloze plaat uit 2006 nog duidelijk hoorbaar is. De band ontwikkelt zich dus prima. Niet dat die fetish irritant hoorbaar is trouwens. Ik zie het meer als een soort eerbetonende bronvermelding. Maar wat maakt dan dat ik de band zo goed vind? De laatste EP is in ieder geval een stuk vetter geproduceerd dan de eerste plaat, dat scheelt een stuk. Het ruwere geluid versterkt de songs nog beter. Daarnaast ben ik een sucker voor het geluid van aluminium gitaarhalzen (geen idee of dat het geval is maar zo klinkt het), in dit geval duidelijk hoorbaar in het baswerk. Tel daar het charmante voormalig-Joegoslavië-engels bij op en je hebt me. Ik hou van zangers die precies goed zingen! Imperfect goed bedoel ik dan. Wat ook meehelpt is het feit dat er gewoon goeie songs op Analoge Breakfast staan 🙂 Vooral Show Girl (download) en Linije Krive (dat basloopje in het intro is koel) zijn ge-wel-dig.
Aangezien de tijd van gitaarbands weer helemaal terugkomt in 2008 (Kane, Voicst) zou je zeggen dat Makazoruki naar boven moet komen in die maalstroom. We wachten het af… En anders doen we elke week verplicht een Makazoruki postje.
Wat ik me nog wel afvraag: hoe zou het zijn met de nieuwe bezetting van Gone Bald?
groupie
january 15 2008
Flashback u nedavnu proslost: prvog dana Dirty Old Festivala 2006. godine nastupio je jedan meni totalno nepoznati bend imenom Makazoruki. Nazalost, odmah po početku njihovog nastupa nad Veliku se spustila kisna oluja biblijskih razmjera koja je otjerala doslovce svako zivo biće pod satore u potrazi za spasom. Ja kao metroseksualac kojemu je ispod časti spavati pod satorima nisam imao kamo otići, pansion u kom sam odsjeo bio je predaleko, metromobil također, pa sam ostao na bini gledati taj bend.
Ono sto me impresioniralo nije bila toliko kvaliteta svirke već činjenica da je jedan relativno mlad i nepoznat bend s takvom ozbiljnosću i profesionalnosću odradio svojih pola sata kao da ih gleda 10.000 ljudi a ne njih desetak. Njihov mi je nastup ipak nekako ostao u sjeni ekshibicionista odjevenog samo u zutu kabanicu i s pozamasnom kitom koji se popeo na stage i tamo plesao uz bend sve dok ga redari nisu locirali i nimalo njezno vratili među publiku. Hmm, da ja imam takvu čunu i ja bih se vjerojatno razmetao okolo. :9
Enivej, fast forward to kraj prosle godine kad mi je moj dobar prijatelj Ivica s portala muzika.hr donio njihov najnoviji EP s četiri pjesme. Isti Ivica mi je svojevremeno sprzio i njihov debi album, međutim uslijed moje selidbe u metroapartman, taj se CD zagubio u bespućima povijesne zbiljnosti pa nikakve usporedbe ne mogu vući.
Kratka povijest benda od tri rečenice, moze? Dakle, Makazoruki je kvartet (Skuso, Alen, Baco, i Cigi) Zeničana koji su napustili bosanski raj na zemlji ne bi li svoj novi dom pronasli u raskalasenom i za svakojake opačine spremnom Amsterdamu. Tamo su 2001. godine i osnovali ovaj bend te uz pomoć Ivice Kosavića iz starih dobrih noisera Gone Bald 2005. snimili svoj prvi album. (Jebiga, ovo nisu bile tri rečenice već dvije, ali mislim da je dovoljno za background information).
Sto nam to Makazoruki sviraju? Za sve vas ljubitelje ladica, otvaram ladicu pod nazivom “noise rock” i trpam ih tamo, iako se ta ladica nesto tesko zatvara jer Makazoruki odbijaju samo tako se podvesti pod bilo koji zanr. Utjecaji noisea, psihodelije i post hc-a su očiti, na pamet mi odmah padnu At The Drive-In ili The Jesus Lizard u kasnijoj fazi, ali moderno producirani (Sing Sing studio, u produkciji Milana Ćirića i samog benda).
Prva stvar, “Show Girl”, plesni je i melodični komad noise rocka s reskom gitarom koja kao da je izasla s albuma “Songs For The Deaf” Queens Of The Stone Age. Zanimljiv aranzman i promjena tempa u srednjem dijelu pjesme ukazuju na velike ambicije benda da izađe iz uskih zanrovskih okvira i stvori neki svoj karakterističan, osebujan zvuk.
“Linije krive” su energična i dinamična psihodelična bomba od pjesme i predstavlja prvi pokusaj Makazorukija da pjevaju na bosanskom jeziku i mogu reći da je to pun pogodak! Podsjećaju me na Viva Glorio na cracku i mislim da bi se bend trebao koncentrirati na pjevanje na bosanskom jeziku jer kad Skuso pjeva na engleskom iz aviona se vidi da dolazi iz balkanskih gudura gdje je engleski učio s medvjedima.
“Cosmic & Blue” ima izrazenu etddrajvinovsku gitaru i odličan ritam koji cijelu stvar pretvaraju u sjajan noise valcer (believe it or not!), dok je posljednja, “Peter Timely Panned” lagani art noise čudnovate i neočekivane strukture i zanimljivih rjesenja.
Jednostavan i efektan kartonski omot upotpunjuje sjajnu zvučnu sliku, ali velika zamjerka ide dizajneru Coenu Polacku koji je stavio bijele tekstove iznad svjetlosive pozadine, toliko sitno otiskane i u nekom srakopisnom fontu da me zaboljela glava od pokusaja desifriranja onoga o čemu pjevaju, pa eto, ostajete uskraćeni za taj dio informacije. (Nije da će netko pretjerano patiti zbog toga.).
Makazoruki su ponosni vlasnici jednog od boljih izdanja koja dolaze s prostora Bosne (figurativno govoreći, barem, stvarno nemaju vise mnogo veze s tom zemljom). Svoju su osnovnu psihodeličnu noise strukturu pjesama obogatili novijim zvukovima te su dobili EP koji djeluje kao da je snimljen 2007. a ne 20 godina ranije. Moderan i kvalitetan noise, ako će im i sljedeći album biti na tragu ovog EP-ja, Makazoruki bi uskoro trebali gledati ne samo na DOF-u nego i na mnogo većim pozornicama europskih festivala. Jer ovaj bend to zasluzuje.
Mislim da ću ipak uloziti malo truda i pokusati iskopati njihov prvi album. Ili, da se ne zajebavam s time, Ivice daj mi ga ponovo sprzi!
Makazoruki Hadzo
terapija.net
november 29 2007
by horvi
O ovome odliènom rock sastavu nema puno podataka, veæ nekoliko rijeèi mojeg dva puta mlaðeg kolege Ivice Marinoviæa sa www.muzika.hr koji je ljubazno zamolio da se na nasoj web stranici pojavi recenzija. Radi se o veoma kvalitetnom EP-iju posve nepoznatog banda (za hrvatsko podruèje) iz Zenice koji se prema otprilike sukladnim zivotnim principima Ivice Kosaviæa (ex-Ha-Det-Bra, Achtung Dichtung, Prsten… i jos uvijek zivuæeg Gone Bald) i nekolicine ex-Yu rock beatnika otisnuo na trazenje gastarbajterskog kruha u Amsterdam. Sastav je nastao 2001. u Amsterdamu te su ga osnovali nekadasnji èlanovi bandova Lude krave i Schmaisser (èitaj: smajzer). Èlanovi sastava su dotièni Alen, Baco, Cigi i Skuso (ABC’S) koji su nakon tko zna kakvih muka uspjeli ostvariti prvi album 2005. za Narrominded label kada im je mastering radio Zlaja, dok su snimatelji bili Biff Eighties i sam Ivica Kosaviæ, odnosno umjetnièki reèeno Razorblade Jnr. Nakon toga su ostvarili sjajnu priliku da nastupe na Exitu 2006., te su nastupili i u zagrebaèkom Spunku! (jel se tko sjeæa tog nastupa?)
Tri skladbe su otpjevane na engleskom, a jedna na domaæem jeziku, te se radi o najmodernijem rocku s naglaskom na noise. Momci oèigledno vole The Jesus Lizard, ali i At The Drive-In, (mozda) i QOTSA, te su napravili sjajan materijal gdje povezuju patetiku Radiohead, eksperimente Sonic Youth, ubitaèni post-h/c Fugazi (prva skladba “Show girl”), simfonijske post-punk/noise elemente u verziji Joy Division, Muse i Gone Bald (“Linije krive”), plesne elemente prljavog post-punka u noise varijanti fantastiènih jednokratnih èudaka Circus Lupus (“Cosmic & blue) i prilièno neobiène art obojene vokalne stukture na pragovima Alan Vege (Suicide), Tuxedomoon i Mark Almonda (“Peter timely panned”).
Mada sve ovo navedeno ne treba uzeti nista zdravo za gotovo, radi se o sjajnom modernom rocku 21. stoljeæa koji je lisen bilo kakve trenutne pomodarne struje u korist veoma dobro osmisljenih kompozicija gdje se izgara ‘do daske’. Usporeðivati ih s nekim velièinama koje otprije postoje ne vrijedi jer su veoma napredan i moderan sastav koji je potpuno usvojio zadatak nametnutih trendova u svoju korist. Spojili su sve sto alternativna (a i komercijalna) rock scena ima i napravili su vrlo dobar materijal. Ovo nije komercijalna glazba, ali je pravi underground odgovor na trenutne retro stilove. Momci zaista znaju sto rade! Ovo je nevjerojatno kvalitetno i mrvicu fali do toga da bude komercijalno, barem u vremenu 2007.i 2008., 2009. godine, a i godina koje dolaze. Odlièan, èak i plesni noise-rock na poèetku 21.stoljeæa. Nesto æe biti od ovoga. Stari Britva (otac Razorblade Jnr.) jednom prilikom mi je rekao da jos nije doslo doba kada æe noise biti popularan. Slazem se s njim. I sa Razorblade jnr., treba biti uporan i ne odustati. Ovo je fenomenalan rad.
ocjena albuma [1-10]: 9
muzika.hr
october 1 2007
by ivica marinovic
Prica o Makazorukima pocinje otprilike ovako… Godina je 2006., odrzava se Dirty Old Festival u Velikoj. Na binu se penje neki bend i pocinje svirati, s tim da za vrijeme nastupa pocinje velika oluja i kompletna publika bjezi ne bi li pronasla spas u satorima, dok je nas pred binom ostalo maksimalno 15-ak. A sto je s bendom?
Bend o kojem do tada nisam znao nista i dalje svira, i to tako dobro da sam ostao bez daha. Pitam okolo ljude tko su oni, neki mi kazu Overflow (puko sam od smijeha), neki da nemaju pojma, i onda naletim na lika (bio je to Hadzo, samo se tada jos nismo znali) koji mi kaze da se zovu Makazoruki.
Nakon koncerta brzo pohitam do standa s CD-ovima da vidim imaju li ‘slucajno’ album od benda po imenu Makazoruki. I naravno da su ga imali.
Taj prvi album zvan “Makazoruki” sam slusao do besvijesti. Pitao sam se kako ljudi kod nas nemaju pojma za njih, a radi se o odlicnom bendu. Odgovor je vrlo jasan. Premda svi clanovi benda dolaze iz Zenice, bend nije oformljen u Zenici vec 2001. u Amsterdamu, gdje Makazoruki zive vec neko vrijeme.
Kako su nedavno za Narrominded (za istu etiketu su izdali i prvi album) izdali svoj najnoviji uradak, EP “Analogue Breakfast”, odlucio sam da to ne ostane jos jedna u nizu zaboravljenih prica, vec sam morao to podijeliti s vama racunajuci kako takav bend zasluzuje barem malo pozornosti svekolike ovdasnje javnosti. Pa krenimo redom…
EP se sastoji od cetiri stvari, od kojih je tu prvi put jedna pjesma koja je radena na materinjem jeziku (“Linije krive”). Svaka je posebna na svoj nacin, pocevsi od psihodelicne “Show Girl” pa do odlicne lagane “Peter Timely Panned”, no meni se svakako najvise svida vec spomenuta “Linije krive”. To je dokaz da bi bend mozda u buducnosti mogao (samo preporuka) raditi vise ‘domacih’ stvari.
Bend svira odlican psihodelicni ‘noise zvuk’, ili kako ga ja volim zvati ‘space zvuk’, nastao ponajvise kao produkt obilatog koristenja procesora. Bas je pak dosta sirov i to je ono sto mi se najvise svida. Jedino malo steka vokal s onim neizbjeznim ruskim naglaskom, karakteristicnim za ljude koji s Balkana odu van u razne germanske zemlje, no zato je prepun senzibiliteta koji se najbolje osjeti u Skusovom deranju.
Utjecaj je raznolik, od Sonic Youtha pa do QOTSA, Musea, At The Drive Ina… Za razliku od proslog albuma koji je raden u produkciji Razorblade Jr.-a, poznatijeg pod imenom Ivica Kosavic (Gone Bald), ovaj je raden u suradnji s Milanom Ciricem u Sing-Sing studiju.
Premda ga je snimao, miksao i masterizirao drugi producent, album stilski nije puno izmijenjen u odnosu na prvi. To je i dalje prepoznatljivi Makazoruki zvuk, prepun energije i neocekivanih zaokreta, dovoljno dobar da vas pri slusanju zabetonira u vasu fotelju. U nizu odlicnih albuma koji su izbaceni ove godine, neka Makazoruki budu tocka na I, ovaj odlican album to zasluzuje.
Pitanje je sto sada? Cekajmo nove stvari i nadajmo se da ce pronaci nekog distributera za nase trziste. Ja nekako mislim da cu uskoro poceti skupljati lovu za koncert u Amsterdamu, osim ako me omiljeni KSET/SC ne iznenade pa ih dovedu u Zagreb. Bend je ko stvoren za ‘zedno uho’, jer nase usi su zedne…